Voćne rakije proizvode se od:
šljiva
jabuka
krušaka
bresaka
kajsija
trešanja
višanja
dunja
duda
jagoda
kupina
kleke-borovice

Ostale vrste:
Dud beli ( Morus alba), crni dud (Morus nigra) je drvo iz familije Moraceae. Plodovi se koriste za jelo i rakiju, kao i za ishranu živine. List belog duda se koristi u svilarstvu.

Jagoda (Ragaria vesca) iz familije Rosaceae. Uspeva kao šumska i baštenska u zonama umerene klime. Visoka je od 5 do 20 cm. Cvet je beo.

Kupina ( Rubus fruticosus) iz familije Rosaceae

Borovnica (Vaccinium myrtilus) nizak mali žbun sa sitnim tamnozelenim bobicama, odličnog ukusa.

Kleka, venja (Juniperus communis) iz familije Cupressaceae je zimzelen gust žbun. Ima igličaste listove, neugledne cvetove, bobičasti tamnoplavi plod, prijatnog mirisa.

Šljiva

Jugoslavija je nekada bila najača šljivarska zemlja sveta sa 84 miliona stabala. U bivšoj Jugoslaviji, šljivarski regioni su: Brčko sa okolinom, Valjevo sa okolinom i Šumadija. U narodnoj muzici, kao retko u kojoj zemlji na svetu, o šljivi se peva kao o svetoj voćki.

U Srbiji rod šljive u zavisnosti od godine do godine kreće se oko 450.000 tona. Po površini koje šljivari zauzimaju prinos bi trebao da bude bolji, ali na slabiji prinos utiče zapuštenost šljivara, bolesti i štetočine, naročito štitaste vaši i virozne bolesti šarke. Da bi se prinosi poboljšali nužne su asanacije šljivara, poboljšanje agrotehnike i zaštite od štetočina i biljnih bolesti.

Šljivarstvo Srbije je imalo značajno mesto na svetskoj voćarskoj mapi i ta činjenica nebi smela da se olako zaboravi. Mnoge zemlje su već brendirale neke čisto srpske proizvode kao što su pekmez od šljivlj, i rakija. Spski prepoznatljivi naziv za rakiju šljivovicu, pretrpeo je germanizaciju i brendiran je kao “šljivovic“.

Najinteresantnije sorte šljiva za preradu u rakiju jesu požegača i crvena ranka. Da bi se dobio bolji kvalitet rakije neki proizvođači mešaju požegaču ili crvenu ranku sa stenlejom po porodičnoj recepturi i tako dobijaju rakiju posebnog kvaliteta.

Da kažemo koju reč i o dvema najzastupljenijim sortama šljive.

Požegača sazreva od kraja avgusta do kraja prve polovine septembra. Plod požegače je izrazito plav sa obilnim pepeljkom. U zavisnosti od stadijuma zrelosti meso varira od žutozelene do zlatno žute boje. Meso požegače odvaja se od koštice lakao i u narodu je poznata kao cepača. Ukupan šećer u plodu se kreće od 10 do 12%. Berbu treba obaviti kada je plod u tehnološkoj zrelosti, a to govori tamnija boja mesa oko kožtice.

Crvena ranka sazreva od kraja jula do do prve polovine avgusta. Boja mesa prema zrelosti ploda ide od crvenoplave do plavocrvene boje. Prema stepenu zrelosti meso takođe menja boju od žutozelene u zlatnožutu.

Crvenu ranku za preradu u rakiju treba brati u tehnološkoj zrelosti, jer prezreli plodovi imaju usporeno alkoholno vrenje.

Berba šljiva obavlja se ručno ili mehanički. Za preradu i upotrebu u svežem stanju šljive se beru ručno, a za preradu u rakiju mehanički. Dobar je način berbe šljive protršanjem, jer se tada prikupe plodovi koji su zdravi zreli, a oni zeleni ostaju na stablu da dozre. Ne treba zaboraviti da šljiva zri u etapama.

Jabuka

Rakija koja se dobija alkoholnim vrenjem jabuka tržište poznaje kao jabukovaču.

Berba jabuka obavlja se ručno za svežu upotrebu, a mehanički (trešenjem) u starim zasadima. Jabuke namenjene za preradu u rakiju moraju da se proberu da bismo izdvojili kvarni i truli plodovi i da bismo ih oprali, kako nebi strane mirise dospeo u buduću rakiju.

Antički filozofi  takođe pominju alkohol, do duše kao vino, ali u svakom slučaju alkohol. Arapski alhemičari, u nastojanju da pronađu formulu kojom se elementi poput gvožđa, bakra i olova mogu pretvoriti u zlato, dolaze do formule alkohola i ponovnog “otkrića alkohola“: CH3-OH = metanol i CH3-CH2-OH = etanol.

Otkrićem alkohola, otpočinje era alkoholnih pića. Proizvode se mnoga alkoholna pića: viski, konjak, metaksa, tekila i naravno rakija. Rakija  na Balkansko poluostrvo dolazi sa Turcima u XIV i XV veku i pored  zabrane Islama da se akoholna pića – rakije piju.

Šljivovica

Rakija je reč arapskog porekla “al-rak“ i može da se prevede kao “znoj“, a neki ovu reč dovode u vezu sa pićem “arak“ koje se proizvodi u Indoneziji. U svetu ima mnogo alkoholnih pića koja se nazivaju rakija. To su uglavnom akoholna pića dobijena od  voća.

Bilo kako bilo, Srbija od XIX veka biva prepoznatljiva po rakiji. Rakija se proizvodi destilacijom komine, smese zrelih, zdravih plodova šljive koji su pretrpeli proces fermentacije u trajanju od najmanje tri nedelje. Proizvodnja (destilacija) rakije obavlja se u uređajima – kazanima različitih oblika i materijala, od onih najjednostavnijih do ovih najsavremenijih, a svima je svrha “pečenja“ rakije.

Rakija  se pila, pije se i piće se u svim prilikama u Srbiji. Pije se kada se rađa, ženi i udaje, slavi i proslavlja, pa i kad se mre i sahranjuje. Bez rakije  šljivovice Srbin i Srbija ne mogu da se zamisle ni na ovom ni na onom svetu. Prepoznatljiva je Srbija po rakiji šljivovici, to je njen brend. Mnogi narodi su brendirali svoje rakije, ali rakija šljivovica je prirodni brend Srbije.

Pečenje i pijenje rakije šljivovice nije obična proizvodnja i ispijanje alkohola, već je  to tradicija srpskog sela i seljaka, nešto što se čuva i neguje. Sećam se rado i danas vremena kada je kazan boravio u našoj avliji. Od ranog jutra avlijska kapija bila je širom otvorena. Kazandžija, moj otac i njegov otac, u cik zore naložili bi prvi kazan.  Kada bi se na otvorenoj kapiji pojavio prvi komšija na lulu bi već potekao mlaz “božanskog znoja“.  Pridošlica bi odmah bio ponuđen da proba rakija iz žbaneta. Uzeo bi jednu od ranije pripremljenih trski i potegao  dobar gutljaj mučenice. Odmah bi se tu našlo i meze, pršuta, suva slaninica, ovčiji ili kravlji sira, kisela paprika ili obična aljma, kad se šta imalo. Nije marilo ako bi se rakija pila i našte. Uz rakiju se jede, uz jelo se pije rakija. I tako: pijuckala se rakija šljivovica, mezetilo se, bistrila politika, pričale strašne priče… Oko kazana okupilo bi se ponekad i desetak starina i pričali bi pijući “novu rakiju“  dugo u noć. Tek ujutro bi se proneo glas selom, da je taj i taj, sinoć pao u džibru. O tome bi se pričalo do sutradan, a sutradan, jovo nanovo…

Opet, u cik zore, vrata avlijska bi bila širom otvorena, ispod kazana pucketala bi vatra i mučenica bi se slivala kroz lulu  u džbane…

Vreme teče. Blede događanja. Samo je srpska rakija šljivovica večna!

Živeli!