Rakija

U kafanu, u kojoj sam radio, dolazili su razni ljudi; svako od njih bio je priča za sebe. A priča, koju ću sada da ti ispričam …o čoveku koga svi znaju kao Žika Kočica.
Žika je bio iz ugledne i bogate porodice, a njegov otac, Milivoje, čovek na dobrom glasu držao je do sebe; imao je poslugu i uvek je bio pošten prema svojim radnicima, pa su se oni prosto otimali za posao kod gazda Milivoja. Nedeljom je išao u obilazak imanja i svraćao u kafanu na kafu da se vidi sa prijateljima, da vidi šta ko kupuje i ko šta prodaje, jednom rečju domaćin!
Jedne kišne noći dodjoše hajduci i opljačkaše gazda Milivoja. Tek posle trideset godina sazna se da ih je tu doveo Milivojev komšija preko puta. Hajduci nisu imali milosti ni prema kome živom, pa čak ni prema starcima i deci. I njihov plen je bio jako veliki. Ali, i pored toga ne prodje ni godina a Milivoje „stade na noge“. Sledeće godine dobi i drugo dete ovaj put sina… Bio je to Žika.
Žika je bio dobar i primeran i jako pametan. Imao je kliker za sve kako kaže naš narod.
Jedne nedelje, bio je Djurdjevdan i u kući gazda Milivoja slavila se krsna slava. Bilo je dosta gostiju. Sa čela stola ustade Milivoje i ,bez reči izadje iz sobe, stade na vrata kujne, u kojoj je pored šporeta stajala njegova žena Stojana i reče joj s’vrata:
-Daj još jedan bokal da donesem još vina!
-Šta ti je ? Što si tako bled i znojav?
-Ma, ne znam koji mi je djavo. Nešto mi nije dobro. Možda me drmnula malo promaja – I ode u podrum, ali odande se ne pojavi duže vreme i to ispade ženi sumnjivo, pa je sumnja povuče da ga potraži. Kad sidje u podrum imala je šta i da vidi: Milivoje je ležao pored bokala sa vinom jedna ruka mu je bila pružena duž tela,a drugom je grčevito stezao šajtov. Stojana brzo otrča gore u sobu, u kojoj su sedeli gosti i kroz suze povika:
-Milivoje, Milivoje! pao dole u podrumu..
Svi gosti poskakaše od stola i krenuše napolje, u podrum. Iznesoše domaćina i spustiše ga na zemlju ispred podruma. Kad Milivoja obasja djurdjevdansko sunce, on otvori oči na trenutak i skoro nerazgovetno reče:
-Žiko, snago moja, oči moje, budi prvo čovek pa sve drugo! Ne daj da ti se niko meša u kuću, nedaj ništa da te iskvari poštuj ljude, imanje nemoj olako da prodaješ… I da znaš… dugujem u dućan … dva kila šećera i sanduk piva …a tebi duguje Milivoje kafedžija hiljadu i sto dinara… pazi na ma… I zaneme. Ne dovrši šta je zaustio da kaže, pade mu glava u stranu i zatvori oči, kao da mu je zasmetalo prolećno sunce. I zažmure. Zauvek.
Dve godine posle očeve smrti, Žika se oženi lepom devojkom iz istog sela. Beše to Stana, isto iz domaćinske kuće. Kroz dve godine dobiše sina, kome kum dade ime Aleksa. Aleksa je bio lepa i napredna beba. Kad je napunio sedam godina odskakao je od svojih vršnjaka po svim dobrim stvarima, a bio je i veoma umiljat, pa ga zbog toga zavole celo selo.
Nije proslo mnogo vremena, a Stana odjednom pade u krevet, i posle krace bolesti, umre. Opet tragedija pogodi Žikinu kucu. Ali tu ne bese nevoljama i kraj: za pola godine umre i Žikina majka Stojana. Aleksa koga je Stojana cesto drzala na krilu, pričajuci mu razne priče i pevajući mu pesme, teško je podneo i majčinu i babinu smrt. Ali, kako bilo da bilo, sin i otac ostadoše sami, ko dva panja u gustoj šumi svojih muka i problema.
Žika se trudio oko Alekse, bio mu je i otac i majka. Kuvao je, prao veš, sve je činio samo da dete što manje oseti nedostatak majke. Ali, kada je bio u prvom razredu, razbole se i Aleksa. U početku, imao je samo visoku temperaturu i kašljao je. Zabrinut, Žika upreže konja u čeze, uze dete i uputi se lekaru. Kada behu na pola puta, pokida se uzda, kao da sluti na nesto lose, ali Žika, snalazljiv, brzo to sredi i ubrzo se nadjoše kod lekara. Lekar dade Aleksi injekciju i prepisa mu neke tablete i jos reče da dodju za pet dana na kontrolu, a da ga majka za to vreme masira komovicom. Ali, koja majka? Treba imati majku, jer velika je stvar imati je kada ti je najteže. I zato Žika uzdahnu. Ne kažu dzabe u narodu:’’Kada je coveku najteze, on kaze: Oprosti Bože, pomozi majko!’’
Temperatura danima nije silazila. Žika je neprestano bdio nad sinom, ali nije bilo vajde. Četvrtoga dana, oko devet sati uveče, misleci da ce dečaku pomoci svež vazduh, iznese ga iz kuće. Ali, dečaku klonu glava na očevom ramenu. I uvenu najlepši cvet u Žikinoj bašti, a iz njegovog grla, najednom, prolomi se štrasan krik:
-Aaaaaa!Sineeeee!
-Žika kleknu na zemlju, držeći mrtvog sina na rukama i podiže glavu prema nebu, punom zvezda i glasno povika:
-Boze, jel ti sve ovo do sad bilo malo? A? I Aleksu mi uze!
Šta smo ti mi zgrešili da me ovako kažnjavaš? Krvavu ti nedelju jebem! I unese Aleksu u kuću, položi ga na krevet i zapali mu sveću iznad glave.
-Mom sinu jedincu mom Aleksi za dušu…
Dok je to izgovarao, srce se u njemu kidalo na komade, oko kojih se hvatao led. Do jutra se Žika nije odvajao od Alekse. Kada svanu, začu se otvaranje teške kapije i u avliju udje komšija Aleksa, kovač.
-Žiko, de je moj imenjak? Eve, moja Ljubica umesila vruću gibanicu, pa nosim mojem imenjaku, a i ti meni trebaš, da mi pomogneš, nema kuj da radi na meovima!- sve to ispriča pre nego sto se pojavi na vratima i ne udje u sobu, krupan, sa kožnom keceljom, drzeci u ruci tanjir sa gibanicom, koji se, iako pokriven vezenom krpom, pušio kao kovačka vatra. -Dobro….- ali kad vide svog malog imenjaka, mrtvog na krevetu i sveću, koja je gorela pored njega i Žiku, uplakanog, kao da mu nešto zastade u grlu…
-Kako, kada?..- promuca, ali pitanja je postavljao više nepovezano, jer je i sam bio naprosto izbezumljen situacijom, koju je zatekao u komšijskoj kući. Žika progovori teškim, promuklim glasom:
-E, moj komšo, el vidis sta me snadje za ovako kratko vreme? Pa šta sam ja kome uradio, pa bre, ako ja i moji ukucani, dok su bili živi, nismo drugog pomogli onda nismo nikome ni odmogli… Što me Bog ovako kazni, što ?!… Umre mi otac, mati, umre mi i žena… pa, sve mislim, valjda je dosta… al’ sad evo šta me snadje ja…
ja ne znam…šta ću i kako ću…
- Sedi ti tu ja idem da zovnem moju Ljubicu, da dodje, a ja ću da odem kod popa i da svratim do Bože stolara, da vidim za sanduk – prekide ovu mučnu situaciju kovač.
Tako i bi. Aleksa kovač sve uredi pošto je Žika bio u takvom stanju da nije znao ni gde se nalazi. Na sahranu izadje celo selo. Žene kukaju ljudi plaču, a najteže se desi kad dodjoše deca iz škole, Aleksini drugari, u koloni, po dvoje, da isprate svoga Aleksu. Iz kolone se izdvoji Milan, Aleksin najbolji drug, koji iz džepa izvadi tri klikera stavi ih u sanduk: – Aco, to su ona dva sto ti dugujem, a ovaj treci neka ti se nadje…
Na groblju iznenad poče takva oluja da su se i najstariji meštani čudili jer tako nevreme ni oni u svom životu nisu zapamtili. Grobari brzo spustiše Aleksu u njegov večni dom, a narod se razbeža pred kišom i vetrom. Samo pop ostade i poče da čita opelo, ali i on brzo odustade. Po povratku sa groblja narod se kratko zadrža na večeri za pokoj duše malog pokojnika, a kad i poslednji ode Žika ostade sam. Sam od tada, pa do veka.
Sutra dan dodje komšiluk raskloniše sve i opet odoše svi, a Žika opet ostade sam. Danima je ili plakao ili ćutao, nikud nije izlazio. Kada bi neko iz komšiluka i svratio do njega razgovor bi se svodio na dve tri rečenice, posle cega Žika više nije progovarao. Ljudi bi po tom brzo odlazili i ostavljali ga samog, u njegovom bolu i paklu od života.
Vremenom, Žika poče da pije. Pijan, pričao je o svojim prividjanjima: da su mu dolazili žena, majka, Aleksa… Da se Aleksa igrao po avliji… i da mu je otac davao savete šta i kako da radi… Bežao je od stvarnosti. I pio je. Dok je piće bilo u burićima, pio je kod kuće, kad je sve popio, prodao je stoku, kupio rakiju i opet sve popio. I ništa nije jeo, samo je pio. Odlazio je u komšiluk, a odande, pijan, teturajući se, vraćao kući, ukoliko usput ne bi pao i tu zaspao, na putu. Jednog dana, Žika dodje kod komšije Alekse, kovača, i zateče ga kako kleplje sekiru.
-Desi, bre, komšo, sta radiš?
-Eve, klepljem neku sekiru, a trebam i da pritegnem neke šine i da okovem kola.
-Ajde, ja ću da ti pomognem.
Tako je i bilo. Žika pomože komšiji i završiše sav planirani posao. Kada, uveče, sedoše da večeraju, Aleksa rece Žiki:
-Bre, Žiko, el vidiš kako mož’ da budeš čovek… Man’ tu rakiju malo, el’ vidiš na šta si se doterao? Će d’umreš, bre!
Slušaj, komšo, ja gazdu nemam! Ako mož’ nesto drugo da pričamo, ajde! Ako ne mož’, bolje da ćutimo. Pa, el ti vidiš šta me sve snašlo? Za koj moj i da živim? El znaš ti kad udjem u praznu avliju, men’ dodje da se obesim, kad vidim decu kako se vraćaju iz škole, a mog Alekse nema, pa ja bi, bre, crko, ej ti! Nego, na sutrašnji dan se Aleksa rodio. El’ mož Ljubica nesto da mi spremi, odneo bi malo u školu?
Ljubica umesi kolače, a Žika svrati u zadrugu kupi olovke i sve podeli deci. U povratku svrati u kafanu kod mene i ceo dan je tu presedeo, pio i čašćavao druge, a svima je govorio, kao da je preklinjao:
Uzmi šta ćes da popiješ, danas je mom pokojnom sinu rodjendan….
Toliko se napio da nije mogao sam da ode kući, pa ga odvedoše komsija Aleksa i ….ne znam ko beše još s njim.
Kako su dani prolazili tako i Žika sve je više pio i propadao. Kada je bio trezan, mada je to bilo jako retko, bio je čovek na svom mestu, ali čim bi malo popio, prvo mu je bilo:’’ Volim bre ovu rakiju, volim kad ju duša miriše na kočicu!’’ A kako je on propadao, tako je propadala i njegova kuća. Zato mu, jednom prilikom ja kazem:
Bre, Žiko, stižem šo ne opraviš malo onu kuću?
Za koga? Bem ti pustinju… Nek padne ako ‘oće i to me zabole! El vidiš koliko pijem?! Spavam de bilo, slabo je m… pa me Bog opet neće. Razmišljao sam i da se ubijem, ali ne mogu nemam ja srce za to. Nemam hrabrosti da dignem ruku na mene. Nek ide ovako, pa de se završi. Ja ne znado šta da mu kažem, pa tek onako promrmljam u bradu :’’Ono i to što kažeš!’’
Sad da ti kažem šta je s’njim ne znam, u to selo, pod Homoljem nisam bio Bog te pita od kad, a ova moja kafana, de sam ja gazda, nije ni nalik na onu kafanu Milivoja Bumbara, de sam tad radio. Nisu ovi ljudi tako interesantni kao oni tamo, mada je svaka kafana priča za sebe. To ti je sinovče,  jedna velika pozornica, de se igraju razni komadi, smešni i tužni. Tu možes da sretneš sve i svašta,  jer kafana ti je kuća koja ima dušu.

Piše: Petar Karadžić