Rakija
Velika je verovatnoća, da je Bog stvarajući živu i neživu prirodu, greškom ili namerno, stvorio alkohol. Dokaz ovoj tvrdnji pronalazimo u Starom zavetu u kome se alkohol na više mesta pominje.
Antički filozofi takođe pominju alkohol, do duše kao vino, ali u svakom slučaju alkohol. Arapski alhemičari, u nastojanju da pronađu formulu kojom se elementi poput gvožđa, bakra i olova mogu pretvoriti u zlato, dolaze do formule alkohola i ponovnog “otkrića alkohola“: CH3-OH = metanol i CH3-CH2-OH = etanol.
Otkrićem alkohola, otpočinje era alkoholnih pića. Proizvode se mnoga alkoholna pića: viski, konjak, metaksa, tekila i naravno rakija. Rakija na Balkansko poluostrvo dolazi sa Turcima u XIV i XV veku i pored zabrane Islama da se akoholna pića – rakije piju.
Šljivovica
Rakija je reč arapskog porekla “al-rak“ i može da se prevede kao “znoj“, a neki ovu reč dovode u vezu sa pićem “arak“ koje se proizvodi u Indoneziji. U svetu ima mnogo alkoholnih pića koja se nazivaju rakija. To su uglavnom akoholna pića dobijena od voća.
Bilo kako bilo, Srbija od XIX veka biva prepoznatljiva po rakiji. Rakija se proizvodi destilacijom komine, smese zrelih, zdravih plodova šljive koji su pretrpeli proces fermentacije u trajanju od najmanje tri nedelje. Proizvodnja (destilacija) rakije obavlja se u uređajima – kazanima različitih oblika i materijala, od onih najjednostavnijih do ovih najsavremenijih, a svima je svrha “pečenja“ rakije.
Rakija se pila, pije se i piće se u svim prilikama u Srbiji. Pije se kada se rađa, ženi i udaje, slavi i proslavlja, pa i kad se mre i sahranjuje. Bez rakije šljivovice Srbin i Srbija ne mogu da se zamisle ni na ovom ni na onom svetu. Prepoznatljiva je Srbija po rakiji šljivovici, to je njen brend. Mnogi narodi su brendirali svoje rakije, ali rakija šljivovica je prirodni brend Srbije.
Pečenje i pijenje rakije šljivovice nije obična proizvodnja i ispijanje alkohola, već je to tradicija srpskog sela i seljaka, nešto što se čuva i neguje. Sećam se rado i danas vremena kada je kazan boravio u našoj avliji. Od ranog jutra avlijska kapija bila je širom otvorena. Kazandžija, moj otac i njegov otac, u cik zore naložili bi prvi kazan. Kada bi se na otvorenoj kapiji pojavio prvi komšija na lulu bi već potekao mlaz “božanskog znoja“. Pridošlica bi odmah bio ponuđen da proba rakija iz žbaneta. Uzeo bi jednu od ranije pripremljenih trski i potegao dobar gutljaj mučenice. Odmah bi se tu našlo i meze, pršuta, suva slaninica, ovčiji ili kravlji sira, kisela paprika ili obična aljma, kad se šta imalo. Nije marilo ako bi se rakija pila i našte. Uz rakiju se jede, uz jelo se pije rakija. I tako: pijuckala se rakija šljivovica, mezetilo se, bistrila politika, pričale strašne priče… Oko kazana okupilo bi se ponekad i desetak starina i pričali bi pijući “novu rakiju“ dugo u noć. Tek ujutro bi se proneo glas selom, da je taj i taj, sinoć pao u džibru. O tome bi se pričalo do sutradan, a sutradan, jovo nanovo…
Opet, u cik zore, vrata avlijska bi bila širom otvorena, ispod kazana pucketala bi vatra i mučenica bi se slivala kroz lulu u džbane…
Vreme teče. Blede događanja. Samo je srpska rakija šljivovica večna!
Živeli!